Noćna

Čitam, a spavam. To je ono čitanje u polubunilu, kada ne znaš jesi li nešto pročitala ili sanjala. Ali ne odustajem, od čitanja. Uporno nastavljam, širim oči. Trljam rukama. Zijevam. Ustanem, odradim koji sklek. Cirkulacija krvi. Laje pas negdje u blizini. Pomaže mi da ostanem budna. 
Laje nekim uravnoteženim lavežom. Kao da mu je muka od života i od noći. Možda je gladan. Hladan. Usamljen. A možda je kreruša. Oplakuje svu štenad što su joj uzeli, što nije mogla prehraniti. Poče da zavija. A zatim, gotovo horski, zalajaše i ostali, kao da suosjećaju njegovu muku. Ili njenu.

Pseću operu prekinu pucanj. Iz pištolja. U blizini. 

Ušuti lavež. Budna sam sasvim. Što od pucnja, što od pitanja šta bi sa psom. Ili kerušom. Što od pomisli da ljudi u komšiluku imaju pištolj kojim pucaju na pse. 

Nakon dvadesetak minuta, opet me san hvata. Knjiga mi ispada iz ruke. Liježem u krevet. 

Tonem u san i čujem lavež. Zavijanje, ono isto uravnoteženo. Haha! Kontam u sebi koliko mi je samo drago da je pas živ i da nastavlja svoju pseću operu. 

Nije bilo dalje pucnjave.

Comments

Popular posts from this blog

O postulatima zdravog razuma

Sarajevo Šangaj

O udomljavanju, nastavak