Najbolji i najgori savjet koji sam dobila

Nikada nisam bila ni traljavo ni lijeno dijete. Ozbiljno sam shvatala sve svoje obaveze, tako da mi nikad nije trebalo prijetiti nekim restrikcijama na dječije radosti, da bih ja odradila stvari kako treba. Stvari su bile odrađene kako treba jer sam to ja tako htjela, a ne jer me neko tjerao na to. Krenuvši od zadaća koje su uvijek bile završene prije nego što bi mi roditelji i došli kući, nekih malih kućanskih poslova koji su padali na mene i sl. Zato što sam bila takvo dijete od početka, roditelji su mi davali jako puno slobode, a kad djetetu daš slobode, ne možeš mu je oduzeti tek tako bez objašnjenja. 
Zato sam ja sve svoje slobodno vrijeme željela provoditi vani s drugom djecom i apsolutno nikada nisam bila kući, osim da prespavam. Problem je nastajao jer nikada nisam htjela ni da jedem. Mati je mislila da ću se jedan dan ukinuti od gladi i tu su počele restrikcije. Da me natjeraju da jedem. Pošto se meni nije svidjela opcija da me neko tjera na nešto, ja sam hranu uredno pakovala... u džepove. I onda kada svoj tanjir ispraznim u džep i dobijem amin da mogu izaći, tu hranu lijepo prospem vani mačkama ili pticama i problem riješen.
U nekom momentu mati je naravno ukopčala da ja to radim. Ubacujući veš na pranje pregledala je svima džepove da nije nešto ostalo. U mojim džepovima ju je dočekao haos od fleka sasušene hrane. Da se razumijemo, nisam ja u džepove ubacivala samo suhu hranu. Znalo je tu biti svega.
Onda su opet došle restrikcije i moji prvi konflikti s roditeljima kao figurama autoriteta. Kada bi mi nešto branili, ja jednostavno nisam pristajala na to da mi se samo kaže da mi nešto ne daju, ili da nešto ne mogu, već bih ih onda dannoćno smarala pitanjem zašto? Ako mi ne bi do tančina pojasnili logično zašto ja to nešto ne mogu, ili zašto mi nešto ne daju, ja bih samo odgovorila nije to razlog i opet pitala zašto. Tati je bilo najgore. On je sebe vidio kao dovoljan autoritet koji bi meni trebao moći reći da nešto ne mogu i da je time priča gotova. Zato sam njega posebno smarala i mučila dok naravno ne bi popustio jer više nije imao snage da odgovara na moje zašto. Usput ta moja pitanja bi nekad otišla u skroz drugom pravcu, pa bismo mi sa priče zašto ja ne mogu vani da igram lopte s društvom, došli do priče zašto djecu ušutkuju i ne shvataju ozbiljno, jer su i djeca ljudi i imaju svoja prava, i nisu glupa, i mi sve vidimo i shvatamo, i policija treba da štiti djecu od roditelja koji ih ušutkuju, jer djeca su manja i ne mogu se odbraniti, i najlakše je nešto zabraniti što mi ništa ne daš itd.
Uglavnom čitav moj dječiji i adolescentski period ja sam imala ovakav odnos sa svojim roditeljima. Kasnije je postajalo samo gore i ako bi mi nešto zabranili bez da mi do tančina pojasne kako je to štetno po mene i zašto bih ja trebala da poslušam i prihvatim tu zabranu, ja bih se samo pokupila od kuće s koferčićem nekome od rodbine i odbijala da učestvujem u toj diktaturi moje kuće. Mojoj mati je najveća kazna bila kada to uradim, jer je onda morala još i široj porodici pojašnjavati koliku ona muku sa mnom i mojim zašto muči. Naravno, ako bi mi zaista pojasnili i kada god su stvarno biti upravu, moj je bunt tu završavao ili se ne bih uopšte ni bunila protiv nečega. Ali izgovori da u srednjoj školi trebaš u 21 da se nacrtaš u kući da se mama i tata ne bi sekirali, ili da ne bi komšije pričali jer si žensko, e takve izgovore sam znala disecirati do temelja i ulagala i zadnju snagu atoma u otpor da mi takvo nešto serviraju pod razumne razloge i dobar odgoj i roditeljstvo.
U nekom momentu taj moj revolt prema postavkama ovog svijeta je prešao s oca i majke na druge ljude i figure autoriteta. Tako da sam ja bila od one, po uspjehu odlične djece, ali koje bi učitelji i nastavnici okarakterisali kao neodgojenu i dugog jezika. Bilo je i okrutnijih komentara da budem iskrena. Mnogi od tih mojih učitelja i nastavnika u srednjoj školi nisu imali trunke profesionalnosti nego bi se pored mene ponašali kao još veća djeca, a ne figure autoriteta
Tako nekad u vrijeme srednje škole, nakon hiljaditog prepričavanja roditeljima kakve sam nove okršaje s nastavnicima imala, narednog dana po povratku iz škole u sobi me dočekao uokviren natpis 

Lakše je mjenjati sebe nego svijet

I tu dolazimo do najboljeg i najgoreg savjeta kojeg sam dobila. Znam da je lakše mjenjati sebe nego svijet oko sebe. Ali samo zato što je lakše, ne znači da je ispravno. Ja nažalost nikad nisam umjela da idem putem lakšeg. I dan danas se borim sa svijetom u jednom drugačijem i ozbiljnijem obliku, nego kad sam bila dijete, i svjesna sam koliko je to samo uzaludna borba, ali kao i sve drugo u životu, činim to radi sebe. Ne bih voljela tu neku žužu koja bi prihvatila poraz i odustala. Ne bih htjela biti ta osoba.

Comments

  1. nikad nisam doživljavala tu rečenicu tako. doduše, malo bih je promijenila. ne možeš mijenjati druge, samo sebe/svoj odnos prema... (umetni po želji).
    mijenjam svijet tako što sam najbolja moguća ja. dalje od toga ne ide (jebiga, stvarno ne ide). nije do toga da je teško, nego je fizički nemoguće promijeniti druge ljude. možeš se jedino nadati da će tvoj primjer netko slijediti. sve više od toga je utopija, mislim.

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular posts from this blog

O postulatima zdravog razuma

Sarajevo Šangaj

Proces donošenja velikih životnih odluka