O stvarima koje mi nikako ne idu

Nikako mi ne ide raditi nešto što ne volim, te ulagati sebe u projekte u kojima ne vidim uspjeh, ili koji su etički korumpirani. Ovaj drugi dio je jako bitan, barem bi trebao biti jer zašto bi iko normalan želio raditi na bezuspješnim stvarima ili učestvovati u nečemu što je etički upitno ili čak potpuno nemoralno. Ali pošto živim u Bosni, ja sam ljudsko biće s fabričkom greškom. Ovdje ljudi nemaju te dileme, već sa svakom novom generacijom ta lična moralna regresija je sve veća. 
Pregaziti radnog kolegu za vlastiti uspjeh? Nikakav problem. Učiniti krivično djelo da se domogneš novca, posla, bolje pozicije? Nikakav problem. Neko tamo direktno kršenje nečijih prava i/ili maltretiranja fizičke ili psihičke vrste? Nije moj problem. Nekoga mlate na ulici? Nije moj problem. Nekoga siluju, pljačkaju, rešetaju mecima? Nije moj problem, samo neka nisam ja. 
Vjerujte mi poznajem i prevelik broj ljudi s kojima sam direktno pričala o gore navedenim stvarima i njihovi odgovori su zaista bili da to sve nije njihov problem i da ne bi imali nikakve kočnice da učine grozne stvari samo radi vlastite koristi. Mene to užasava.


Nikako mi ne ide raditi stvari po automatizmu, onako isključenog mozga. Još jedna fabrička greška, ako ste rođeni na Balkanu. Ovdje se od malih nogu njeguje ta impresivna mogućnost da mehanički odrađuješ stvari i nikada ne staneš i ne promisliš što ti to radiš. Tako nastaju divni poltronski građani, radnici, akademici. Što je najbitnije, odlično se uklapaju u ovaj naš sve očigledniji robovlasnički sistem, gdje je tvoje da odrađuješ posao i pri tome ni ne pitaš recimo, a kad će ta plata (nedavno su naši radnici bili napadnuti jer su poslije tri neisplaćena mjeseca rada, konačno kad su četvrtog mjeseca pitali, pa hoće li više ta plata, dobili odgovor da se takvo nešto ne smije ni pitati usmenim putem. Ukoliko želite saznati kad ćete biti isplaćeni, prvo podnesite pismenu molbu uvaženom direktoru da vam objasni zašto vas već mjesecima ne plaća, a on će, kada naravno bude našao slobodnog vremena da se pozabavi vašim trivijalnostima u roku 15-30 dana pismeno da vam odgovori, a vi do tada živite od magle. Komentari na ovaj članak su bili posebna vrsta mentalnog izdrkavanja i prepiranja između radnika koji već šest mjeseci nisu plaćeni, pa rade i šute i onih koji već godinama žive od vazduha, od vazduha rade, plaćaju račune, školuju djecu i naravno šute).



Nikako mi ne ide biti ćorava i gluha za stvari u mom životu. Ono kada vidim da nešto ne štima između mene i nekoga do koga mi je stalo, ja ću nas obje posjesti i ako treba danima u agoniji raspravljati samo da mi to više izgladimo. Nikako mi ne ide šutiti i praviti se da je sve super. Valjda je to sve dio tog izostanka robotizirane automatizacije, koja se prenese do te mjere u svaku poru čovjeka, da počne i živjeti po automatizmu. Odgaja djecu po automatizmu, jebe muža ili ženu, sve po automatizmu s kompletnom isključenošću iz vlastitog života. 
Onda se čudom čudimo kada nam se djeca u školama pokolju noževima i slično i govorimo, ali to su bila divna djeca, niko nije vidio nikakav problem. Roditelji nisu imali pojma da im je dijete koljač, silovatelj i sl.

Uglavnom, to su stvari koje meni nikako ne idu. Sve te radnje bez uključenih moždanih ćelija, pasivno odrađivanje i zombi život. Sve su to samo moje fabričke greške i hvala ti bože, pa ih imam!


Comments

Popular posts from this blog

O postulatima zdravog razuma

Sarajevo Šangaj

Proces donošenja velikih životnih odluka